Skrapits Lajos (1938-2016)

Értéktár

 

Život i pjesništvo Petrovišćana Lajoša Škrapića
(Ana Škrapić-Timar)

Lajoš Škrapić: Materinski jezik
Povi mi, brate, istinu trizno:
zviranjak iskat je li još vridno?
Shorat, zasijat stare parage,
očistit riči prašne, hrđave.

Je li naš jezik na smrt osuđen?
Ali človik je grišan, pobluđen
koji si rič s ust matere zabi,
ki ju sramuje, zataji, kvari?

Gdo si jezik – svoje – za ništ cini,
otkud je segurnost da ’vo čini?!
Ki materinsku rič ne poštuje,
mater, oca, narod kara, psuje!

Vridnost je – velu – česa je malo,
što je krez vijeke stalno opstalo.
Biser dragi je još na dnu morja,
gori donest ga ronilac mora.

Koga tajna ćut i želja goni
da se v dibinu sto put zaroni
pod vodu – plavu kot modri kamen –
kad si pogibel zame na ramen.

Kad nas je iz doma Turak odgnal,
skupno imanje je jezik ostal:
očuvan, shranjen našoj skupčini,
jur već sto lit u ’voj domovini.

Mnogo krat zahičen, al’ živ i zdrav,
a malovjernim – tako reč – mrtav.
Na njevom ’ziku! – jedva ga čuješ –
i misto njih ga tiho žaluješ.

Poglej križe po susidskih seli:
kolikimi si su jezik raspeli?!
Kot zrnje po putu, trag vutlih vrič,
imena svidoču zgubljenu rič.

Nemarnost drugih zašto te boli?
Al’ doma, znan, tvoja hiža gori?
Naopak zvoniš; što je, oganj, potop?
Potok obljiva urodnju, otok?

Ni kasno još, bori se, ne zdvoji!
Uči jezike, svojega goji!
Zgubit ga slobodno, al’ ponovit:
’ vo pitanje moraš odgovorit!

Lajoš Škrapić, kot ga u našem selu zovu, Lojoš Lukačev je rođen 1938. lita u Petrovom Selu.
Imal je šest bratov i jednu sestru, tako da je on, kot najmanji sin izrasal u velikoj hrvatskoj familiji, kadi su živili u velikom siromaštvu, al blaženi, vijerni, pošteni i u duši jako bogati. Život i pjesništvo Petrovišćana Lajoša Škrapića
Lajoš Škrapić, kot ga u našem selu zovu, Lojoš Lukačev je rođen 1938. lita u Petrovom Selu. Imal je šest bratov i jednu sestru, tako da je on, kot najmanji sin izrasal u velikoj hrvatskoj familiji, kadi su živili u velikom siromaštvu, al blaženi, vijerni, pošteni i u duši jako bogati.

S velikom ljubavom piše za svoje najbliže, za roditelje i za braću. Jedna od njegovih prvih pjesmov je:
Nigdašnja žetva
Gusti žanje pšenicu,
mali nosi putricu,
Hana bere rukoveće,
za njom Vesti snoplje veže.

Otac karaju sina:
„Zašto vežeš prez klina!”
Klinom vezat ne zna svaki,
a gor ki pak i ne kani.

Jedan osijak izbira
iz prsta, a krv izvira
od bodljivoga starnja,
oštrijega od trnja.

Mali meće povrisalje
i u nebo zdihe šalje:
„Moram maru počinut
ar ću drugač poginut.”

Tiho žanju siromahi.
Miši štrču pod nogami;
desetinu i ’ni zamu
od pšenice siromahu.

Kad za lugom sunce zajde,
mrak nas još na polju najde,
a kad se vrnemo s dila,
na stolu nas čeka zdila

slasni žganci pažuljovi,
drobni pažulj i u juhi.
Pažulj i kruh, naša hrana,
odgoni glad dan do dana.

Toni, Štefan, Leo, mati,
skupa smo bili bogati!
Al’ ne misli, brate Mate,
da se ne spomenem na te.

Osnovnu školu je zgotovil u rodnom selu, a gimnaziju u Sambotelu. Vik se marljivo vučil, odlično je zgotovil gimnaziju. Školovanje je nastavil u Budimpešti na sveučilištu Eötvös Loránd, kadi je 1962. lita diplomiral. Studiral je fiziku i matematiku. Kot mladi profesor fizike je začel dilat na istom fakultetu. To mu je bilo prvo i jedino radno misto u životu. I polag mirovine je dal je učil svoje studente, sve do protuljića ovoga lita. Za njega fizika ni bila samo predmet, nego znanost, koja ima svoju lipotu, i koja povezuje človika s životom. Lajoš Škrapić je za 5o litne davno dobil zlatnu diplomu.

 

Kot gimnazijalac je mnogo lipih pjesmov napisal na mađarskom jeziku. To su bile ljubavne pjesme, koje je pisal svojoj budućoj ženi, s kojom već od 50 lit živi skupa. Hrvatske pjesme je začel pisat kasno, u 42 litu svojega žitka.
42 lit
Šest put sedam,
sedam put šest:
vrime biži
kot poljski zec.
Letu lita –
ptice naše:
stari kosač
bliže jaše.
Ako jaše,
neka jaše!
Završimo
dilo naše
da na zadnje
kad se žanje
i za nami
što ostane.

Lajoš Škrapić je svojimi pjesmami til dokazat, kako je bogat naš gradišćanskohrvatski jezik, na kojem se moru izreć najdublje ljudske misli, ćuti, srića i radost, bol i ljubav, privrženost k našim starim tradicijam, jeziku i kulturi, koju su gradišćanski Hrvati stolijećima čuvali. Njegove pjesme su se objavile u Narodni novina, a 1988. lita se objavila njegova prva knjiga, pod naslovom:
Droptine
Lita: hipci u vrimeni
– droptine.
Braća moja, rasijana
med narodi
– droptine.
Žitak ocev zarobljenih
u logori svitskih bojev
– droptine.
Ptice moje, mraz je, zima:
pokljuvajte, saberite
– droptine!
 Njegova prva knjiga, Droptine ima već poglavljev. Naslov prvoga je Po dugoj cesti, kadi se pojavu njegove filozofske i čemerne misli, zvanaredne ćuti. U drugom dilu piše svojoj gradišćanskoj braći. Ovde istakne važnost i bogatstvo svojega materinskoga jezika, kot on veli: Sabirajmo naše sve riči domašnje, i pazimo na nje, na drago imanje. U trećem dilu piše materi, ocu, braći i pokojnomu bratu koji je u svitskom boju upal. Vijerno si pokaže ljubav k svojim. Zbog velikoga siromaštva je on bil jedini, ki se mogal dalje vučit, a zato je bil braći zahvalan, da su ga na svojem strošku školovali, pomagali, da je bar on, kot najmanji u familiji mogal sriću probuvat u velikom svitu.

Lajoš Škrapić se i s dice ni pozabil. I za najmanje je napisal nikoliko poučnih pjesmov u koji se pojavu životinje, kot štrok, žaba, pčela ili krt.
Krt
Pazim u vrčaku krta:
kopa, rova, rivlje, vrta.
Rahli kupčac zdiže tiho,
gradi si stan krt marljivo.


Vrtal je pun krtorovin:
što ću s njim ’ko ga ulovim?
– Branjen je, ne smiš ga biti,
bolje ga susidu hiti!


Žere črve, podgrizače;
računaj ga med dilače!
Luk, šalata, mrkva, zelje,
tebi rastu na veselje!


Grebi, dubi škulje, pute,
podzemne, diboke, duge.
Poj u goste, moj mili krt,
pak porovaj i drugi vrt!

 

Pokazal nam je i to, kako se more igrat s riči i s ovim je pokazal zopet na šarolikost našega jezika.
Svića – svićica, šiba – šibica, palac – palica, marac – Marica, jarac – jarobica, pepel – prepelica, udica – ribica, divojčica – kitica, ključ – kličica, sin – sinica, igrajte se dalje dica! 

Nikoliko mudrosti i spominkov od njega:
Sunce sije žarke zrake, milo gleda na seljake.
Kad sam ja bil mali, odzad na cipali su me iscipali.
Gusak, guska, kuri, kokoš, skupa idu na sinokoš.
Oko za oko! Zub za zub! Ali zač si mi tako grub?
Dida idu u gorice, uza stazu su torice. Sabiram je u kozlicu, i mlatim je kot pšenicu.
Spoznaj bar koč, sloga je moć!
Ako smo skupa, srića ni skupa!


U zadnjem dilu prve knjige su njegovi prijevodi. Najlipše pjesme je prevodil od velikih mađarskih pjesnikov, kot Petőfi, Arany, Tompa Mihály ili Vörösmarty.

Lajoš Škrapić i na dalje vijerno piše, i tako se 1996. lita objavi druga njegova knjiga, pod naslovom Obračun. 

Dr. Mijo Karagić, urednik njegove druge knjige vako govori za njega:


I sad napiše puno lipih pjesmov svojim bližnjim, roditeljem, braći, al sad ur i svojemu nukiću. S velikom ljubavom piše o toplom domaćem gnjizdu, spominja se na svoje ditinstvo. Nigdar ne more zabit ono što je u krilu svoje majke ćutil, ćul i vidil, i vik s nostalgijom misli na stare čase koje je preživil u rodnom selu.

Spominki dičarica

Ja sam vik’ na zadnja kola sel,
misto nigdar nikomur nis’ zel,
čudakrat na svori se vozil,
razderane cokole nosil.

U svakidan bos miništroval,
po strnju boso miše troval.
Betežne s farnikom pohodil,
mrtve zvonom k grobu sprohodil.

U susidu s driva črišnje kral,
na sinokoša kiseljak bral.
Dičinje grihe ispovidal,
bez laži, istinu povidal.

Starim na vulici poklonul,
s paše bižeć, sto put namoknul,
pod mašom Markin oblok slamal,
do mraka na Pinki stugoval.

Ednoč v’kuhnji oganj naložil,
pazdir – do prsnic –strašno goril:
kupćac lana svićicom užgal,
pogasil ga, nisam uvušal.

Pod bojem suho lišće kadil
podmuče, a nisam se shranil.
Stranjski vojnik izdal me sestri:
od batike, straha se tresi!

Stalno bojal od vračitelja,
pljuske dobil od učitelja.
Livač, sam pravom rukom pisal,
zbog palice nis’ pravo iskal.

Rekljin, frak, plundre zakrpane,
od starjega brata jerbane.
Sanjal sam i ja novo rublje:
što je vridno? Sad znam, kad ur je!

Štite ove redice, dica,
istinsku priču dičarica,
ki je već lit jur dida postal,
al’ u srcu dičaric ostal.

Budite spametniji, bolji,
drčite po vrčaki, polji:
ne poznajte strah, poniženje,
doživite dane blažene.

Lajoš Škrapić od mladosti živi u Budimpešti, u tuđini, i vik je s ljubavom mislil na svoj rodni kraj, na Pinčenu dragu. Kad je mogal dojt u Petrovo Selo, i se vozil kroz šumu, i kad je zagledal staru petrovisku crikvu i svoje milo gnjazdo u dolini, srce mu je vik jače tuklo.

Nigdar ni zabil, odkud ga je sudbina otpeljala u veliki grad, u nepoznati svit, kadi mu se srce nigdar ni moglo smirit. On je vik ostal, i će ostat vijeran svojim korenom, svojemu rodnomu selu, svojim Petrovišćanom, zato sije vik željil, da si doma najde vječni počivak, kako je to i napisal: Ganul sam se mlad, od praga, dojt ću, kad me moć ostavi.

Pinčena draga

Rodni kraj, Pinčena draga,
brižuljasta okolina,
sinu va tuđini, draga:
skromno shranjena dolina.

Loze, polja, vinogradi,
lugi, tratine, parage.
Pinka teče, gaj objami,
napoju ju potok, grabe.

Dolina, zipka preocev,
obramba krez pokolenja:
staliž, stan, pokrov biguncev,
zemaljski raj za selenja.

Vladali su te Rimljani,
pak Barbari i Avari,
Germani ino Slavljani,
Tatari, Turki, Mađari.

Bila si suzna dolina,
horali su štuki, tanki.
U boji sine zgubila,
ne znaš, gdi su jim ostanki.

Rodni kraj, Pinčena draga,
Krilo, gajbica ljubavi.
Ganul sam se mlad, od praga,
dojt ću, kad me moć ostavi.

Za vrime boja u našoj staroj domovini se Lajoš Škrapić – kot i svi drugi – jako trapil za svoju hrvatsku braću, i svoju bol, tugu i strah je ispisal iz sebe, isto kot i želju za mir, za bolji svit. Kot veli: Ljude združit na cilom svitu, dar, mir prosit, budućnost lipu!

15. januar 1992.

Misečina:
reševine
nigdašnje nam
domovine.

Dan priznanja,
zvoni, sviće,
mir mrtvacev,
groblje, cviće.

Pogaženi
vinogradi,
porušena
sela, gradi.

Rastriljane
crikve, stani,
nagrađeni
kapitani.

Udovice,
sirotice,
strah, bigunci,
logor dice.

Otrovane
duše, ćuti,
pohorane
ceste, puti.

Naranjeno
pokoljenje:
novi boj, plač,
smrt, kamenje?

Novo lito
vrači rane,
protuliće
tira grane.

Zelenit hte
vinogradi,
uzidat se
sela, gradi!

Strašni dani,
gorke noći!
Daj im, Bože
vjere, moći!

I u ovoj drugoj knjigi ima nikoliko prijevodov, piše za svoje pokojne prijatelje, poznanike, pod naslovom In memoriam. Trapu ga najdublje ljudske misli, pitanje žitka i smrti. Njegove redice vijerno pokažu na ove ozbiljne misli: Dohađa noć, manjka mi moć…Ostani polag mene: kad me obajde strah, kad se sudim na prah, kad me smrt na bol preme.
U našemu pjesniku je tako velika bila želja za rodnim selom, da je na početku osamdesetih liti sazval sve Petrovišćane u Budimpešti i je redovito organiziral hrvatske večeri. U 12-om okrugu je od početka bil predsjednik Hrvatske samouprave, bil je i član Državne samouprave, i tako je imal još već mogućnosti da se približi svojemu hrvatskomu narodu. Svako lito je dva put organiziral u Budimpešti programe, na kojem su redovno nastupali i još danas nastupaju njegovi dragi Petrovišćani iz rodnoga sela, i to Hrvatsko kulturno društvo Gradišće, Ženski pjevački zbor Ljubičica, Koprive i Igrokazačko društvo. Ove hrvatske večeri svaki put dočaraju lipotu staroga zavičaja, ditinstvo i stare ljubavi ne samo u njegovo srce, nego i u srce svih Petrovišćanov, koji živu u glavnom gradu. I kad svi skupa jaču stare petroviske melodije, s nostalgijom mislu na one čase, koje su doživili u svojem lipom rodnom kraju.


 Károly Kisfaludy
Oj, lipi kraj, rodna zemlja...                          Szülőföldem

Oj, lipi kraj, rodna zemlja,                              Szülőföldem szép határa!
Ću li te već kad vidit ja.                              Meglátlak–e valahára?
Kade hodim, kade stojim,                              Ahol állok, ahol megyek,
Svagdir si nek na te mislim.                                Mindenkor csak feléd nézek.

’Ko mala ptičica leti:                                          Ha madár jön, tőle kérdem,
Kud’ je domo, povi mi ti,                                     Virulsz–e még, szülőföldem?
’Vo pitam i od oblakov                                     Azt kérdezem a felhőktül,
I od šaptajućih vitrov.                                   Azt a suttogó szellőktül.
 
Ali oni me ne batru,                                         De azok nem vígasztalnak,
S tužnim srcem me ostavu.                                    Bús szívemmel árván hagynak.
Sirota sam, tužnog srca,                                  Árván élek bús szívemmel,
Kot na skalini travica.                                         Mint a fű, mely a sziklán kel.

Rodno misto, mali moj stan,                                Kisded hajlék, hol születtem,
Dalko sam od tebe otpal.                                 Hej, tőled be távol estem!
Dalko sam zašal kot liska,                                 Távol estem, mint a levél,
Ku vitar nosi prik svita.                                      Melyet elkap a forgószél.


Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)Skrapits Lajos (1938-2016)

Legfrissebb híreinkTovább a hírekhez...

A Plébánia Heti hirdetései

A Plébánia Heti hirdetései

2017. március 19. – 2017. március 26.

 

Tovább olvasom...

POZIVNICA - MEGHÍVÓ

POZIVNICA - MEGHÍVÓ

Hrvatska samouprava Petrovog Sela vas srdačno poziva 19. ožujka 2017. s početkom u 14.30 sati na otkrivanje i blagoslovljenje spomen-kamena... - A szentpéterfai Horvát Nemzetiségi Önkormányzat szeretettel hívja Önöket 2017. március 19-én 14.30 órára a művelődési házhoz...

Tovább olvasom...

Legfrissebb képeink Tovább a galériába...

Nincs megjeleníthető tartalom. Kérjük, látogasson vissza később.

Kapcsolat - Kontakt

00-36-30-1909780

 

kultura@szentpeterfa.hu

polgarmester@szentpeterfa.hu

http://mcc.croatica.hu/

 

http://pinkanab.bfh.hu/